Ono što sam najviše volela tokom posete tom našem Ostrvu beše noćna vožnja motorom. Sedneš, kreneš, nemaš pojma kuda si pošao jer to nije ni važno. Krstarili smo polako nas dvoje na tom jednom motoru svake noći, cilj je bio udaljiti se od naseljenih mesta, pobeći od ljudi. Miris mora, obrisi maslina naspram noćnog neba punog zvezda, zvukovi, vetar u kosi. Nirvana.
I jedne noći, ne mnogo zvezdane ali vrlo posebne, zaustavismo se nadomak velikog grada u koji nam se nije ulazilo. Sjahali smo s motora s namerom da napravimo pauzu, kad nas je opkolila gomila svetlećih stvorenja. Svici. Nismo govorili, nismo disali iz straha da ih ne oteramo. Plesali su oni tako oko nas, čas bi seli na točak, čas na korman, dva su se uplela nekako u moju kosu kao svetleće šnalice. Ugasili smo svetlo na motoru, zapalili cigarete, nismo progovarali. Miris borova, nemirni vetar koji je svakog časa menjao pravac, tišina prekidana šumom kakve zalutale živuljke, svetla grada u daljini. Tako smo sedeli bez glasa čitavu večnost, sve dok zvezde ne bi zažmirkale a onda jedna po jedna počela da se gasi.
Mnoga jutra smo dočekali u društvu svitaca, prijala nam je ta bajkovita atmosfera i odsustvo reči, uživali smo u svetlosti i zvukovima. Ta mala uvala postala je naše mesto i nekako prećutno smo se dogovorili da je nikom ne pominjemo, da ne oskrnavi svetinju.
Nekoliko godina kasnije otkrili smo tu tajnu Ani. Ana je nije odala nikome, mada je imala samo 3 godine, nekako je znala da treba da ćuti o tome. Od nje smo saznali da to nisu svici već šumski vilenjaci koji su tu da bi nam ispunjavali želje. Zamislila sam jednu, nisam htela da preteram da mala svetleća stvorenja ne pomisle da sam bahata. Jednu malu, koju nisam nikome rekla jer sam nekako osećala da ne treba. Vilenjaci su bili dobri i ispunili mi je. I svake godine još po jednu. A čarobna stvorenja su ćuteći radila svoj posao, dok smo mi sedeli, udisali vlažan morski vazduh i posmatrali Anu koja im je pevala i igrala s njima unaokolo, kao mala vilenjačka kraljica.
Ne mogu da vam otkrijem koje je to mesto, plašim se da čarolija ne nestane. Ali verujem da takvih čarobnih mesta ima mnogo i da svako može da nadje bar jedno, samo svoje. Kada ga nađete, podelite ga s nekim koga volite i pustite da se čarolija desi. :)
Priča napisana za WWF Earth Hour - Najlepše stvari se uvek dešavaju u mraku.
Нема коментара:
Постави коментар