NEĆETE VEROVATI KAKVE IDEJE MOGU DA VAM PADNU NA PAMET AKO DOVOLJNO DUGO UDIŠETE PRAŠAK ZA VEŠ

„Hoćete li neke novine?“ upita frizer i pre nego sam uspela da odgovorim baci pred mene brdo šarenih časopisa. Kud svi Turci tu i mali Mujo - dohvatih prvi časopis odgore i na naslovnoj strani ugledah nekog mladog momka koji go do pojasa drži bebu u naručju. Beba u štiklama, boktejebo!

„Hahaha, pa ovde nema kilo zdrave vene“, prokomentarisah glasno.

 Kad su skočile na mene one ženetine, sunce ti žarko! Jedna doduše nije, ali je džedžala pod haubom i na sreću nije čula očiglednu glupost koju sam izvalila.

 „To je inače naš poznati Iks Ipsilonić. Samo dvadeset osam godina, a već zvezda, osnovao porodicu, nekoliko privatnih poslova na ledjima nosi, vežba svakodnevno, roditelj par ekselans.“

Pošto su graktale u horu uspela sam da razaberem da je on neki pevač, da je nekada radio kao radnik - udarnik kod ćaće u kafani a onda pobegao od prljavih tanjira i pokazao svoj pravi talenat. Aj što peva, nego što sve stiže - da otvori par restorana, da putuje po svetu i još je dobar otac i pritom seksi upičkumetrinu.

 „Kako vi znate da je dobar otac?“ usudih se da upitam. Kako nije dobar kad je vodio ženu i dete na more, (dva puta u Španiju, jednom na Tajland) pa još leteli avionom, privatnim, da se žena ne muči, pa zimovanje u Francuskoj (pretpostavljam da se tamo slikao s bebom u naručju koja je umesto štikli nosila skije), a pritom još i vežba svakodnevno i zdravo se hrani. A još kad sam čula da obožava svoje dete mada je popišulja, e tu mojoj sreći nije bilo kraja. Kakav frajer, ma šta frajer, to je glavom i bradom princ na belom konju jebote!

Inače, imaju neku francusku guvernantu koju su unajmili da dete uči jezik. S obzirom da klinka nema više od 6 meseci, pretpostavljam da će joj prva psovka biti „merde“ a ne „sranje“ što je veoma lepo. Maman nigde nema u celom tekstu, sem na nekoj slici gde u štiklama pozira pored  bazena, dok je s dna posmatraju dva delfina naslikana na pločicama. Jedino što sam se zapitala je jede li ta žena šta, a onda se setih da ne mora ni da jede kad joj je život bajka.

A sad, pokušajte da se setite svih žena koje su seksi dok drže bebu u naručju. Šta? Ide vam teško? Da vam Baba nešto objasni: majke nisu seksi, posebno ne u našoj kulturi. Još ako imaju preko trideset a nemaju  brdo kinte niti su slavne, piši propalo. Otac koji sam podiže svoje dete je dobitak na lutriji naspram najseksepilnije mame na svetu. Svi će se diviti njegovoj požrtvovanosti, svaka njegova aktivnost vezana za dete biće ustanovljena kao crveno slovo, njega će baciti na naslovnu makar bio ćelav i debeo i imao sto godina. I znate šta, nisu za to krivi muškarci, to je proizvod našeg mentaliteta. I ne samo našeg, neću mnogo pogrešiti kad kažem da je slično stanje diljem naše planete. Evo zašto:

Muškarci su ponosni na bilo kakav dobro obavljen posao i to objavljuju na sva zvona. U to računam i pravljenje dece, uspešan seksualni čin (nijemipaovrištalajekodajederemživu), odvrtanje poklopca na tegli, otpušavanje sudopere, slikanje s Karleušom, jutarnje kenjanje, ama baš sve. Žene su drugačije, koliko god dobro obavile posao uvek se pitaju da li su mogle bolje. Da li je trebalo da malo sazru pre nego su napisale knjigu, da li bi dete bilo uspešnije da su s njim učile 5 sati a ne samo 4? Pritom, nisu bile u vojsci niti su se ikada brijale i kako onda da znaju šta je prava muka?! Veš nije dovoljno beo, kosa nije dovoljno sjajna, jelo je preslano, nisam mu dovoljno širila noge pa je normalno da je otišao tamo gde ga više cene, zaradjujem premalo, daj još dva posla da nadjem, ručaksenećesamskuvati, joj već je devet a moj jadni muž leži na kauču ceo dan neizjeban.

Imam ja rešenje i za to. Pošto ženski seksipil nestaje ubrzano s godinama i skoro potpuno nestane s rodjenjem deteta, da mi taj trivijalan posao poverimo muškarcima, a žene neka idu da zaradjuju kintu. Muškići su ionako seksi u svakoj situaciji. Neka održavaju kuću, odgajaju decu, menjaju pelene, rešavaju probleme, kuvaju ručkove (svi znamo kojeg pola su najbolji kuvari). Neka razvoze decu, spremaju stan i idu u nabavke, ionako voze bolje od nas, to je opštepoznata stvar. Nećemo mi sedeti skrštenih ruku, ne, taman posla. Donosićemo pare u kuću. Bar deo. Držaćemo slike dece na desktopu.

 Ako budete dovoljno dobri, možda ponekad i izbacimo smeće.

ONA DA RAĐA, ON DA GAĐA

I tako, izvedem ja ova moja dva terijera na ispašu (nisu krave al' pasu šta stignu) na mesto za to nepredviđeno, jerbo mi je najbliže mesto zakonom propisano na jedno 25 minuta brzog kasa. Zabole onog zakonodavca što moji psi imaju fiziološke potrebe i što hoće da bace piš gde im se hoće a ne gde im zakon kaže da moraju. Nit' znaju da čitaju, niti poštuju ikakve zakone sem prirodnih, anarhisti bre!

Iz gorenavedenih razloga reših ja da ih odvedem do SUP-a. Trave koliko hoćeš, nema žive duše u blizini, mora da su svi otišli na doček onih 200 pandura što nam stižu u grad da istrebe kriminal. Nije im baš bilo pravo što ih ne pustih s povoca ali ćutali su kao zaliveni, a ćutanje je odobravanje. To mislim na pse, ne na policiju, da ne bude zabune ;)

Psi obaviše šta su imali, ja pokupih minuli rad i krenusmo nazad prema gajbi, al' ne lezi vraže - dva uniformisana gospodina nam preprečiše put sto metara dalje: „E, mala, sklanjaj te džukeletine jer ako skoče na mene ima da ih pobijem!“

Pogledah to namrgođeno lice i tu sadističku facu koju je složio dok je izgovarao pretnju i nasmejah se najljubaznije: “Neće oni, vidite da su na povocu.“

Utom ovaj kreten od Bagire skoči na pandura i liznu ga, a ovaj odskoči kao da sam ga spičila onim čudom što pušta jednosmernu struju. „ Bagira, majku mu, gde ćeš na narodnu vlast?!“zavapih. Crte lica policajca omekšaše i grimasa se pretvori u jedan skoro ponosan izraz. Doduše, ne zadugo, jer nije bio siguran da li ga zezam. Ja da zezam policiju? Nikada! „Znate gospodine, to što vas je pas liznuo je najveći blagoslov.“

Pandur zinu: “Ko to kaže?!“

-„Moja baba Marija, a ona kad kaže nešto to vam je uvek živa istina.“

Pandur se naroguši: “A moja baba je govorila da žene treba tući i bila je u pravu! Daj ličnu kartu!“

Au, sranje. „Nemam, nismo im još izvadili, maloletni su.“

Onaj drugi plavac se prigušeno nasmeja, a prvi grmnu: “Da li ste vi svesni da morate ličnu kartu da nosite sa sobom svuda i u svakoj situaciji? Znate li da mogu da vas privedem sad?!“

Jao, persira mi, to nikad nije dobar znak. „Znate šta, pogrešila sam, priznajem, uvek nosim dokumenta, ne znam šta mi bi da zaboravim. Sludili me ovi psi, a kasnim i po dete u zabavište, ali mogu da odem da donesem na brzaka, ako treba.“

Tu se plavac sažali: “Ne treba. Ali ako vas uhvatim još jednom bez dokumenata znate šta vam sledi!“

Znam brate, na Goli otok ćeš me i tamo će me tući dok ne istetoviram jebena dokumenta na čelu, tako ću ih uvek nositi uz sebe. Naravno, to ne izgovorih glasno, nisam blesava. Umesto toga promrmljah „hvala“ i izgubih se u vidu magle. Boktejebo, umalo da stradam!

I onda se setih kako su nas kao decu plašili različitim uniformama: „Samo ti nemoj jesti pa će doći čika doktor da ti da injekciju!“ -„Samo ti ne slušaj roditelje, pa kad stigne policajac ima da te uhapsi, a ti u zatvoru razmišljaj o ponašanju!“ -„Videćete vi šta je disciplina kad dođete u vojsku, pa kad od vas naprave čoveka!“ I znate šta, bili su u pravu, s ove tačke gledišta. Svako normalan strepi od uniforme. Ako pogledamo kakvi su nam lekari, čast malobrojnim izuzecima, onda molimo velikog Manitua da se ne razbolimo. Ko je njima dopao u šake nije se dobro proveo. Svako ko nije imao strah od vojne uniforme stekao ga je devedesetih, a moramo priznati da nam ni policajci ne liče na londonske Bobije, pa ih ne pitamo za put ako se izgubimo, nego prelazimo ulicu kada ih vidimo i osećamo se krivim ako nas samo pogledaju, čak i da smo nevini kao jutarnja rosa. Čula sam da je najnoviji trend i strah od poštara, ali imam kere, pa neka izvole. Samo, nemojte nikom reći. Držati dva ljubimca u trenutku kad mnogi nemaju šta da jedu je najveći greh. Ne znam zašto se onda država zalaže da rađamo fudbalske timove kad nećemo imati čime da ih prehranimo? Jeste da će to sutra biti glasačko telo, a psi ne, ipak je to kila 'leba više svakog dana, ako saberete dva i dva.

Tim povodom, našla sam rešenje. Neka država propiše koliko dece treba da imamo, neka pobije i otruje ove pse i mačke što su pretekli, pa neka zabije još veće poreze na dečiju garderobu i hranu, da se kasa napuni. Onda neka nezaposlenima nahrani zaposlene i rešena stvar, svima dobro.

A kad deca malo stasaju, odmah u vojsku! A ovi što nisu sposobni za vojsku uvek mogu u pandure.

Ona da rađa, on da gađa!

NEKOLIKO PR(E)DIZBORNIH OBEĆANJA KOJE NI JEDNA STRANKA DO SAD NIJE DALA

(kako zajebati i poslednjeg Srbina u par poteza)

Bolji život, radna mesta, veće plate, EU - alooo, Požega, to nama više ne treba! Svako ko je malo uključio mozak zna da Srbi ne vole da rade, zato vam predlažem da vi lepo ukinete i ostala radna mesta i tako i sebi i nama učinite uslugu. Već vidim srećna lica građana koji u naletu endorfina uzbuđeno jurišaju prema Skupštini da odnesu milodare svakom političaru ponaosob, da ga u lice ljube i za zdravlje pitaju. Vole ljudi da pomognu i da se zahvale, takav smo narod. U EU smo se već izjasnili da nećemo, zbog svinjokolja, crnaca i školskih uniformi. Svinje volimo da koljemo sami, crnci imaju veći od nas, a od uniforme bilo koje vrste imamo fobije. Pogodite zašto ;)

Sve je to već viđeno, dosadno i toliko ordinarno da će prosečni glasač, u najboljem slučaju, ostati nem na vašu upornu zvonjavu na vrata, eventualno sam sebi iščupati interfon i sesti da gleda kakav pitak film. U najgorem slučaju, može noge da vam polomi, izbije zube, pusti krvoločne pse na vas ili još krvoločniju pobesnelu suprugu, koju je ceo dan zajebavao što je ručak bez mesa. Ali, ima i onih koji sede u zasedi na hoklici pored ulaznih vrata i čekaju da zakolju bilo koga. Nazivamo ih nezaposlenima. Pazite se te bagre.

Imajući u vidu sve te činjenice, ja sam rešila da vam pomognem i dam par predloga koji su generalni i mogu se iskoristiti kao lajtmotiv predstojećih izbora, kojoj god političkoj partiji da pripadate. Idemo redom:

LET NA MESEC -  ako su Ameri mogli da zezaju poreske obveznike onomad kad se onaj spuštao ili nije spuštao na Mesec, iliti da se drugačije izrazimo, “bio je gore”, da prostite, možete i vi. Ionako su građani Srbije potpuno opravdano počeli da okreću leđa crkvi a anfas vanzemaljcima, šireći ruke u agoniji i uzvikujući: “POVEDITE I MENE!“ Ja Molder a ti Skali, lele dunje ranke! Ako su oni propustili taj let, ne mora i prosečan građanin Srbije. Dok glasači shvate da su prevareni i da su njihove pare završile kao građevinski materijal za vaše nove vile na Maldivima izbiće ili neki rat ili, u najgorem slučaju, spičiće neki zemljotres, poplava ili pak neka slična prirodna ili društvena katastrofa, taman lepo da operete tu lovu. Ako ništa, uvek možete reći da su nam ovi s Meseca uveli vizni režim putovanja. Dok mi pribavimo sve potrebne papire za vize, let na Mesec će biti uobičajen koliko i češanje jaja za vreme fudbalske utakmice. Opušteno. Kao kod zubara.

VEĆE SISE I DUPETA - ovo je pun pogodak i nemojte se zavaravati da ćete tako osvojiti simpatije samo dela glasačkog tela koji nosi suknje, naprotiv! Oni koji zaista žele veće grudi i zadnjice na ženama su muškarci. Znate onaj vic kad mladoženji dovedu 3 udavače pa im daju računski zadatak, a on na kraju kaže: “Dajte onu s velikim sisama!“ Obećajte ljudima veće sise i guzice, čak veće nego što ste vi, i videćete kako se situacija okreće u vašu korist, a konkurentske stranke na kolenima mole da ih primite pod svoje okrilje. Primićete ih, naravno, ionako svi vi jedete i pijete zajedno. Da ne pominjem kako narod udruženo i jeb... htedoh reći, vodite ljubav s njim, jer nema političara koji više od sebe ne voli upravo svoj narod i njegove novce.

BESPLATNO ŠVERCOVANJE U AUTOBUSU - obećajte da će da važi za sve linije, gradske i prigradske. Posle, kad građani vide ridže kako ulaze na prednja, vi kažite da su to revizori iz EU. Pa da vidim onda „ima dole, majstore!“ Nema zajebancije s njima kao s onima iz BusPlus-a, da ne bude ponovo “bombardan“, izolacija, tranzicija, lustracija i ostale cije. Plati, pa se klati! Ako imaš za konopac.

LEGALIZACIJA TEŠKIH DROGA - niste vi kašji mačalj pa da legalizujete samo lake, vi ste ozbiljna politička partija koja se ne plaši teških poslova i ne preza da uprlja ruke, što već znaju i najgluplji glasači. Verujem da ćete u ovom poslu dobiti veliku pomoć i podršku policije, koja se i do sada vrlo rado bavila ovom tematikom, na ovaj ili onaj način. Više na onaj, al' nismo mi od onih što traže dlaku u jajetu. Nismo, jer nemamo muda, ili ako i imamo, zaboravili smo gde smo ih ostavili. Ah, da, u procepu, sad se setih.

MISIONARSKA POZA - obzirom da se građani stalno žale da opštite s njima „zguza“, trebalo bi razmotriti neke druge opcije. Doduše, postoje i oni koji tu pozu preferiraju, ali njih uvek možete poslati za to obučenim pojedinim sveštenim licima, verujem da će užitak biti obostran. Ionako samo mašu onim kandilima i peru Audije, pa neka i od njih bude neka vajda. I zaboravite na sve što ste čuli i videli, svi znamo da su oni silni snimci i videa s popovima u glavnoj ulozi samo dokaz da nas to neko zlurad zajebava. Pop, pa peder i pedofil? To bi bilo isto kao da tvrdite da mediji lažu! Svi znamo da su to neistine koje šire neprijatelji pravoslavlja, srpskog naroda i naših političara, a svaki neprijatelj naših voljenih političara je i naš neprijatelj. Srbijo, lezi i raširi noge!

NACRT PLANA IZGRADNJE ČARDAKA NI NA NEBU NI NA ZEMLJI - Šta kažete, a? Nisam loša, je l' da? ;) Pa kakav crni koridor 10, kakvi mostovi, bolnice, škole, kome je to još potrebno i ko je to uopšte video u poslednjih deset godina?! Doduše, par puta se zaista desilo da vi nešto takvo i izgradite, ali građani se uvek bune da je skupo i da onaj u komšiluku ima veći i lepši. Srpska posla, nikad im ništa ne valja. Lepo vi „napravite“ taj čardak, odnosno nacrte za njega, jer, sve i da ga izgradite, od smoga se ne bi video. Angažujte svu rodbinu, prijatelje i švalerke kao saradnike na tom poslu, čuvaće vam leđa a pritom se i oni malo omrsiti, te eventualno možete okriviti nekog od njih ako se desi neko sranje. Pare potrpajte u džipove, da imate za nedajbože i vozi Miško! Džepove, ne džipove, stvarno ne znam šta mi je danas, mnogo sam , bre, uzbuđena pri pomisli na toliki prosperitet!

Ima tu još mnogo manevara kojima možete pridobiti glasačko telo, ali siromašni blogeri ne dele ovakve savete gratis. E, sad, ako me se sete ovi s Biroa za (ne)zapošljavanje, sete se. Ako ne, svim političkim partijama se preporučujem i napominjem da je moj oglas za zapošljavanje zaveden pod jedinstvenom šifrom:

J3d1t3g0vn4
.

KAKO SAM SISTEMATSKI USREĆENA OD PRIJATELJA

Dogodi se tako dan siv i odvratan, kada ništa ne ide ni od ruke niti od noge. Od rane zore stresovi, kvarovi, čmarovi. S akcentom na ove poslednje. To je dan kad se ne može ništa ni napisati i kad osećam da sve što iz pera izlazi liči na zonu sumraka i totalnu propas'. Tada zalepim slušalice za uši i odem da radim ono što najviše mrzim, da se dotučem, eto kakav sam prokleti mazohista. Onda mi se desi da ubacim šolju od kafe u veš mašinu umesto u onu za posuđe, da me struja opiči toliko puta da sam ozbiljna konkurencija Tini Tarner i da naočare nađem u fioci s escajgom, a kafu zateknem u frižideru.

E, takvo sranje mi se desilo pre neki dan. A tada sam opasna po sebe i okolinu i treba me zaobilaziti u velikim skokovima. I zaobilaze me ljudi, vide da sam raspoložena kao bik pred koridu i da vam kažem, to je najpametnija stvar koju mogu da urade. Umem ja i da otplačem malo, upalim onaj Animal Planet, gledam poganog lava kako jede jadnu malu antilopu i ridam kao Stanija kad joj izostane meca. I onda mi neko baci link, mene sve stra' da otvorim jer očekujem da iskoči ona spodoba što sam par puta zbog nje kafu prosula po tastaturi i vrisne mi pravo u uvo, te pošalje bar hiljadu vati po izlazu krajnika i ošteti mi sluh. Kad ono, neko šarenilo, baloni, boje i vidim ja, to je neka stranica na Fejsu. Piše BABINE BRLOGARIJE. Ko je brate mili ova baba i šta 'oće od mene? I ja tu otvorenih usta shvatim da je to MOJA blog stranica na FB, a nisam je ja pravila. Poklonili mi je drugari, Majnd Sabotaž i Nemanja Radović. Volim vas. Ma šta volim, obožavam!

Sve su oni lepo osmislili i napravili divne postere s posebnim logoom, znači, nema marnjavanja rođaci ;) E tu sam, verovali ili ne, zanemela na čitavih pet minuta, što mi se dešava samo kod zubara, jer ja pričam i u snu i strašna sam torokuša. I umalo i da zaplačem a nema antilope na izdisaju. I počnem ja tu da skrolujem otvorenih usta, malo se smejem, a malo plačem, a nisam u PMS-u. Kad si srećan ti ponovi ovo sve faza ;)

I dan je odjednom postao jedno sto puta bolji i toliko sam se cerekala da sam zaboravila na pljugu i malo spalila stolnjak. Kogajebe! :D Tu je i jedna mlada gospojica novinarka koja me sasvim nezasluženo hvali, ja mislim da su oni njoj sto posto pljunuli neku kintu za to planinarenje ;) I tu su moji drugari s Fejsa koji su svi do jednog potpuno nenormalni i zato ih volim toliko.

I sad ja moram da se pohvalim vama svojom stranicom koja je pizdary, srpski rečeno, i na kojoj ću odsadpanadaljeiubuduće kačiti sva moja pisanija, blogove i kolumne s portala za koje trenutno pišem. Ja se nadam da ćete vi to nekako preživeti :D Ako vam je baš dosadno i nemate pametnijeg posla, tamo su vam i linkovi do svih tih stvarčica, pa čitajte, kad već ne znate da napravite atomsku, kao ni ja što ne umem. To je samo trenutna faza, naučiću ja to ;)

BlOgodarim i pozdravljam sve one koji su doprineli da ja ovu tastaturu ne razbijem sebi ili drugima o glavu, terapijo stižem ;)
Da ne zaboravim, tu lepotu od stranice možete pogledati ovde, a možete mi se i priključiti na njoj ako ste dokoni koliko i ja ;) Ljubi Baba!

DOK SI NA MOM 'LEBU

Pripadam generaciji „dok si na mom 'lebu“, a vi? Sto posto i vi, jer to ne može da omane. Jeste da moja keva u životu hleb nije umesila, ali bi mi zamesila gadno svaki put kad sam pokušala da ispoljim neposlušnost. Ja mislim da su muškarci nekada imali veće kite, žene veće sise, svi su šljakali ko nesvet i nisu dizali glave od posla i sigurno zato i nisu stigli da zamese taj jebeni hleb od sedam kora. Šteta što nije bila jedna kora više, pa da rimujemo, ovako izostaje psovka, a svi znaju da ja više volim da psujem nego 'leba da jedem.

Kad god sam pokušala da se pohvalim nekim uspehom, makar najmanjim, roditelji bi kretali u kontraofanzivu. Da se ne pokvarimo, kao da smo tegle ajvara a ne deca. Ako ste u četvrtoj godini naučili da čitate, oni su to sigurno znali još u embrionskoj fazi, a u materici su već prevodili na tri strana jezika Jovu Jovanovića Zmaja i citirali bar šest filozofa - na latinskom, podrazumeva se. Tako su mene moji u trećoj godini naučili „Pesmu mrtvih proletera“ koja je u mojoj izvjedbi zvučala više kao „Pecma mjtvih projeteja“, ali šta mari, babe i dede su tapšale, uzdisale, jer sam ja to umela baš onako izražajno da recitujem dok sam čačkala nos, doturale im kintu koju bi ovi ubacivali u moju kasicu. Sad nešto razmišljam, ja te pare nikad posle videla nisam, mislim da je kasicu pojela maca ili neka slična predatorka. Pritom, jadnici su plaćali neki kredit u iznosu od jednog dinara i zbog toga ja nikada nisam imala markirane patike, jer to ne nose deca poštenih ljudi. Deca poštenih ljudi budu ekspedovana iz kreveta oko 5 ujutru da bi posle priprema dostojnih triatlonaca, koje obuhvataju zadihano trčanje po kući, dernjavu, sudaranje i kašnjenje, bivala ubačena u auto i ostavljena na milost i nemilost vaspitačicama. Ključ oko vrata se podrazumevao, i to neki od pola kile, sigurno su nam zato stalno zabranjivali da sami idemo na Dunav da plivamo. S tim sidrom oko vrata ne bi mogla da plovi ni lađa„Kvin Meri“, kad vam kažem. Takodje se radilo na opismenjavanju ljubljenih im naslednika putem konstantnog uvežbavanja i slobodnih tema, kao što su „Sarma je u rerni, uključi na trojku“, „Nemoj da čujem da ste se tukle“, „Prvo uradi domaći pa onda kvari oči TV-om“, „Uzmi hleb i mleko na crtu i nemoj da je neko opet uzimao Bajadere ili ću da se roknem“, etc.

I ne treba vi sad da mislite da nam detinjstvo nije bilo baš nešto i da su nas zapostavljali. Jok. Radilo se do tri, iz balavišta su nas kupili oko 5. Verujem da su po nas dolazili peške i kroz smetove čim im je trebalo toliko vremena. To je sigurno onaj deo o đacima pešacima, jer svi naši roditelji listom su bili đaci pešaci i bar 6 km su svakog dana prevaljivali peške do škole. I uvek po snegu. Čini se da je u to vreme postojalo samo jedno godišnje doba-zima. Ajs ejdž jebote! Ja nekako verujem da su ponekad hodali i na rukama da zbune one silne vukove koji su ih vrebali po obroncima Fruške gore i tako se spasu sigurne smrti. E, onda vaskrsnu oko petice, potpaju nas u kola i stignemo kući za pet minuta. Pranje ruku, klopa, mrš napolje do crtaća u 7 i 15, posle toga mrš u krevet. Moraju i oni malo da se odmore kad su se već celog dana bavili nama, jel.

Kad smo malo stasali, svake subote smo imali čast da učestvujemo u tzv. VELIKOM SPREMANJU. Jeste da je napolju bilo lepo vreme, ali prozor subotom mora pasti! Ja ne znam ko je smislio ta stakla, što se mene tiče bolje bi bilo da smo se u bunker preselili. To mi je trauma, pa i dan danas kad vidim prozor i na njemu tačkicu ja perem sve da je i ponoć. Dvajesprvi vek je, upalim svetla i piči. Patologija, znam. Ali, jednog sunčanog dana sam u akciji VS iskopala iz budžaka đačku knjižicu svog oca i videla tamo neke čudne brojeve, a nisu petice. Više su ličile na dvojke, ako mene pitate. Ali, tata valjda bolje zna, ako on kaže da su petice onda su petice i šlus! I nije pukao jednu godinu, on je to namerno pauzirao da bi išao u razred sa svojim, godinu dana mlađim, najboljim drugom. Ja sam išla u razred s najboljim drugom, valjda sam zato imala sve petice. Logika je tu.

Takođe su pazili da ne upadnemo u loše društvo i ne dohvatimo se alkohola ili droge. Srpski rečeno, pazili su da ne sedimo na 'ladnom betonu. Naši roditelji toliko mrze tu pošast da verujem da se kljukaju tim bensedinima i bromazepamima samo za naše dobro. Što više oni popiju, manja je verovatnoća da će toga ostati za nas. Zato gutaju te tablete k'o na takmičemju i zalivaju ih alkoholom, sve je to za dobrobit svoje dece. Uz to, pospešuju našu privredu ulaganjem u farmaceutsku industriju, jednim udarcem dve muve. Na mlađima svet ostaje!

Da pomenem i forsiranje bratstva-jedinstva. Ima da se družite i s manjinama i s većinama, nema biranja i zajebavanja. Meni je to, pravo da vam kažem, bilo baš lepo. Taman smo se navikli na to, kad oni nešto popizdeše i napraviše krvoproliće u kom su stradali podjednako i Boro i Ramiz, a Mirko se posvadjao sa Slavkom i meci leteli k'o na filmu. I takav amanet nam ostavili da smo se mi skroz zbunili i rešili da posedamo za kompjutere i distanciramo se malo, jer više nismo sigurni koji su naši i ko nam je neprijatelj.
E , ja sam rešila da budem moderan roditelj i da svoje dete vaspitavam na drugi način. Od starih fora zadržala sam samo onu „Uhvatisezaušipaigraj“, ta mi je nekako omiljena i pravo da vam kažem može da zbuni dete na dvajes' sekundi, ali kad se oporave od zbunjenosti onda je gadno. „Dok si na mom 'lebu“ ne dolazi u obzir jer svi znaju da ja ne mesim, a „dok si na mojim palačinkama“ zvuči nekako glupo i nema potrebnu težinu. Posebno što mi dete pojede dve palačinke, a ja sve ostale. Nego, ja njoj lepo dam komp i igrice i moram da se pohvalim da vozi Korvetu bolje od mene, posebno u delu kroz Francusku. Ne znam ni sama koliko je zlih zmajeva do sada ubila i koliko neprijatelja zavila u crno. Ako nastavi da bude ovoliko nemirna bavim se mišlju da je ubacim na „Travian“, pa neka uči o starim civilizacijama, neka skuplja zlato i ubiVa neprijatelje našeg , galskog naroda. I ja sam uvek bila Gal na Travianu, sreća mamina. To se igra po 12 sati dnevno, mesecima. Konačno ću moči da odspavam k'o čovek, a imaću i više vremena za Fejs.

I pravo da vam kažem, lepo se slažemo. Samo se povremeno posvađamo ako igramo umrežene jer ona loše podnosi poraz. Ipak ima samo 6 godina i ne zna šta su pravi problemi.

Videće ona to čim otvori nalog na Fejsu.

DIJASPOREA ACUTA I KAKO JE LEČITI

Januar, visok datum, a najavili su vam se gosti iz inostranstva. Dođu oni tako svake godine po jednom, al' uvek u nevreme.  I uvek u januaru, najdužem mesecu u godini, kad ste spucali sve rezerve koje ste imali (i one koje niste, a ne znate odakle vam) na razne proslave. Božići, novogodišnji praznici, slave, rođendani, svadbe, čudamuda. Više niste kreditno sposobni i sanjate kako dolaze i plene vam nameštaj, odvode vam decu a vi se kao u filmovima besite za luster u kupatilu i visite tu ko džigerica, dok vas posle par nedelja ne pronađe poštar koji nosi opomenu za struju. Ali, njih boli uvo za vaše probleme i finansijsku krizu, oni vam se uvale sa sve decom i užom rodbinom i ne znaju da odu.

Svaki prosečan Srbin s prosečnom platom koju ne dobija jer je firma pod stečajem i s nezaposlenom ženom i još nezaposlenijom decom ovo doživljava kao atak, ne samo na džepove nego i na živce. Treba ostati normalan dok slušate beskrajne priče o tome kako je njima tamo u tuđini teško,  kako ih bije nostalgija i kako im oči ispadnu dok pošteno zarade tih par hiljada eura mesečno. Dođe vam da prodate onaj polovan kompjuter koji koristi cela vaša porodica dok vam ne iseku Internet pred kraj meseca i da za te pare kupite njihovoj deci bombone. Jbg, toliko vredi ta krntija.

Elem, ovo pisanije je potaknuto anketom koju sam sprovela među brojnim prijateljima i počela su da iskrsavaju eventualna rešenja.

Dakle, ako i pored toga što ste slagali da upravo krečite stan ili ste u sred selidbe oni ostanu postojani kano klisurine i ipak najave dolazak, pokušajte s boginjama, velikim kašljem, kugom, sidom i kolerom.  Ako ni to ne pomogne, postoji par trikova kojima ćete verovatno skratiti njihov boravak u domovini, odnosno u vašem stanu i tako eventualno platiti bar prvu ratu za struju.

Pored vrata mora da stoji lovačka puška, bejzbol palica, mitraljez, set noževa ili bilo kakvo oružje. Ne držite vi to tamo za ukras, da se zna, to je neophodna zaštita od provalnika koji svako malo upadaju, pljačkaju i ubijaju. Eventualno ispalite jedan rafal od sreće što su vas se setili i ukazali vam čast svojom posetom. Dakle, noćni izlasci po kafanama i splavovima otpadaju jer treba čuvati i sačuvati prirodno stanište i glavu na ramenima. Danju je najbolje ići u razgledanje grada, manje je opasno a i štedi se na struji i grejanju. Tu ih upoznajte s lepotama gradskog prevoza, najbolje u špicevima,svratite na groblje da im pokažete kako je lepo uređeno i ko je sve umro od raka izazvanog bombardovanjem nezasićenim uranijumom, a ko od gladi.

Šta god da kuvate, neka to nikako ne bude ništa od kiselog kupusa kojeg su se toliko zaželeli. Zaboravite na podvarke, sarme, pasulj ne kuvajte ni u ludilu, nego udrite po kineskoj hrani i picama vikendom, ostalim danima zna se: 'leba i masti. Jeste da utiče na holesterol, ali jedno parče može da vas drži na nogama i do večere. Krizna vremena diktiraju krizni Meni. Ako su doneli onih sto grama kafe što uvek donesu na poklon jer je, eto, u Njemačkoj euro veći nego u Srbiji i teže ga je zaraditi, kuvajte dok ima kafe i dok vam ne iseku struju. Posle toga udrite po čaju od oleandera.

Svoju decu pošaljite babama jer nemate čime da ih hranite do februara. Kad stigne plata konačno ćete  moći da se vratite normalnom gastronomskom životu (hleba i pekmeza, hleba i margarina, hleba i jezika).

Upalite TV i dotucite ih našim političkim temama, strašnim nesrećama i epidemijama koje trenutno vladaju i koje nas tek čekaju iza ugla. U sebi se zahvalite Nadi Macuri, Olji Bećković i Miri Adanji –Polak koje su veoma moćno oružje, čak moćnije od supe iz kesice koju ste im danas uvalili za ručak.

Pričajte o inflaciji, mobilizaciji, nedozvoljenim supstancama koje valjate da biste prehranili porodicu i strahu od policije koja vam svakog časa može upasti u stan i sve vas pohapsiti. Motajte duvan s pijace, efikasnije je od suzavca.

Ako ništa od gorenavedenih akcija ne pomogne, ostaje vam stara, hiljadu puta oprobana varijanta koja ne može da omane:

• Tražite da vam pozajme novac
• Najavite porodičnu posetu njima u februaru

BIO JE TO NESREĆAN SLUČAJ, OKLAGIJA JE SLUČAJNO OPALILA

Kad se samo setim onih lepih vremena kad smo na poklon obavezno dobijali bombonjere, uvek mi bude toplo oko srca. Manje je bitno kakav im je sadržaj bio, jer ako se i zalomi neka sa slikom kuce, a vi volite macu, uvek ste mogli da je uvalite drugom, bile su podobne kao poklon za sve vrste proslava. Mogli ste da birate – sem popularnih kuca i maca, pojedinačno ili u grupi bilo je tu pejzaža, cveća, mrtve prirode, ciganke s džitrom i sličnih covera. I to je bila neka vrsta lutrije, jer je običaj kod pojedinih bio da se u njih zadene i neka kinta. S obzirom da je u mojoj kući bilo sramota šerovati dalje poklone koje smo dobili, imala sam tu čast da par puta u gomili bombonjera koje smo klali svake večeri, uz crtać, pronadjem i neku kintu, ne baš meni namenjenu, ali svakako meni sudjenu. Naime, nečija baba, tetka ili neka slična fina rodjaka se dosetila da zadene novac u bombonjeru, pa je nesrećnik kome se ista nije dopala i koji je rešio da je prosledi meni za rodjendan ostajao bez značajne valute. I koliko god su se moji roditelji trudili da se sete ko je koju bombonjeru doneo na proslavu, gonjeni željom da novac vrate onome kome je namenjen, to je praktično bilo nemoguće. Nas u razredu 32, plus komšije i rodjaci, to je bilo oko 50 bombonjera cirka. I ti onda budi Šerlok i otkrij ko je doneo one s kintom? Nije bilo šansone.

Naročito sam mrzela jednu rodjaku koja je dolazila jednom godišnje i zahtevala da pije isključivo iz porculanskih šolja jer, kako je tvrdila, od ostalih dobija alergiju. Nosila je mrtve životinje na glavi i oko vrata i priznajem da sam se plašila da je zagrlim, jer bi se čeljusti nesrećne lasice preteći iskezile na mene svaki put kad bi me babuskera dograbila i ostavila trag onog užasnog ciklama karmina na mom obrazu. Za nju se uvek vadio poseban set šolja koji je, medjunamabudirečeno, meni lično bio najružniji, ali najteži za pranje. Ako bi se iko drznuo da se bahato odnosi prema tom umetničkom delu i eventualno ga okrnji, verujem da ne bi okusio bombonjeru do kraja života, ali bi sigurno okusio batine. I kao starijem detetu čast da perem taj djavolov nakot bi pripao uvek meni, pa sam po pola sata prala jebenih 6 šoljica pažljivije nego što majke kupaju novorodjenče. Svaki pregib bio bi novi izazov, pranje svake drške bi podsećalo na hodanje po žici iznad ambisa. 

E, od nje smo uvek dobijali nejestive bajadere kojima je rok istekao negde u vreme puberteta dotične gospodje, ali ona je uvek naglašavala s ponosom kako ne poklanja svašta i kako zna za red. Ne moram da pominjem da su njene bombonjere čamile godinama u špajzu i gomilale se prostom deobom, kao amebe, dok ih naposletku ne bismo pobacali. I dalje smo s guštom satirali one kuce, mace i mrtve prirode koje su nam poklanjali drugi, a njoj uporno služili kafu iz porculanskih šolja. Za to vreme ona je, uvaljena u najudobniju fotelju u kući sedela, zvocala i unosila enormne količine kofeina u sebe. Tu je najgore prolazila moja majka koja je s posla jurila kući kao Karl Luis da bi opsluživala jebenu babu. A ova usta nije zatvarala ni na sekund, jer je morala da joj ukaže na svaki propust u uredjenju kuće, na svaku grešku u pripremanju jela i u vaspitanju „ovih djavola“, kako nas je nazivala.

Tog kobnog dana vratismo se iz škole i zatekosmo haos. Po prvi put u životu ručak nas nije sačekao na stolu. Verujem da je to bilo zbog toga što su po celoj trpezariji bili rasuti komadi porculanskih šoljica, što je kafa bila prolivena po stolnjaku i što je mama sedela, pušila i pevušila, mada je bila zakleti nepušač.

Tog dana se nekako sećam kao kroz maglu i nisam sigurna šta se tačno dogodilo sa šoljicama i gde nam je gošća nestala, samo se sećam maminog objašnjenja koje mi tada nije bilo baš najjasnije:

„Oklagija je slučajno opalila, bio je to nesrećan slučaj.“

IZMEDJU KRILA TELO MI POSRĆE

Svi znaju da sam ja jedan krajnje neurotičan tip žene. Od najbliže familije sam nasledila muzikalnost, nesanice, sklonost ka porocima koji ubijaju, a u životu stekla dva psa, jedno hiperaktivno dete, jedne naočare s plus dioptrijom, par polovnih ljubavi i okoštavanje kičme od sedenja za računarom.

E nećeš se zračiti više! Nećeš narušavati zdravlje sebi i drugima! Izbij iz glave te misli o pravljenju atomske i nadji balans jebote! I odem ti ja tako na Google da iznadjem šta mi je činiti i koje dugme pritisnuti da vratim duševni mir i malo saniram narušeno zdravlje, a da ove ogolele žice što ih živcima nazivaju obmotam bilo kakvom izolacijom.

Da vidimo…. “Svakoga jutra popiti čašu tople vode na prazan stomak.“ Buhahaha, ako ne računamo to da sam proždirala slatkiše do pola 3 noćas stomak mi jeste prazan i mogla bih i jesti nešto. Čekaj, polako, koncentiši se – topla voda. Skuvaću nes kafu jer to i jeste sama neka vodurina, a pošto je ja pijem bez šećera ne može da škodi, jelte. Eksiraću, ko je jebe, sve za zdravlje i duševni mir dajem, sve!

Dalje…. “Fizička aktivnost je nezamenljiva.“ A da l’ se računa to što nisam našla papuču kad sam ustala iz kreveta i jedva odradila stoj na nogama pa sam prešla jedno 5 metara skakućući na jednoj nozi i umalo napravila špagu kad sam uletela u mokro kupatilo? Jok? Pu! Ništa, obuvaj patike i u prirodu! I gde da nadjem prirodu u centru, gde? Išla bih ja na neko izletište ali ovo su mi nove patike a tamo je blato, tamo su gmizavci, razne ogavne bubetine koje mi o glavi rade i sav onaj kiseonik na koji nisam navikla pa može i da mi pozli. Ništa, odoh ja po pljuge al’ ne liftom, stepenicama! I nazad ću, makar do drugog sprata. U zdravom telu zdrav duh!

„Nasmejte se slučajnom prolazniku i dan će vam odmah biti lepši.“ Lako je njima da to napišu, ali pored mene upravo prolazi pandur i ako se nasmejem može svašta da bidne. Evo i razredne bivše, matematičarke. E njoj neću, makar mi život sav odjedared iščileo i mumificirala se kao faraon! Kad se setim samo kako mi je pičila neopravdane i tužakala me kevi što sam par puta zaboravila da dodjem na čas , dodje mi da je na’ranim suzavcem a ne osmeh da joj udelim! Šta da radim, koga da odaberem? Misliće da sam ludača neka a još mogu i batine da dobijem, ponedeljak je, pobogu! Eno jednog finog čike, sad ću da mu pokažem osmeh broj 3, onaj kad sam divna i prijatna i kad volim sve ljude.  Šta mu je? More, sram te bilo konju matori, mrš nazad na gerijatriju pa tamo nasrći, stoko jedna neiživljena! Brišem ovo s osmehom što i vama savetujem!

„Družite se s kućnim ljubimcima, to relaksira i oplemenjuje.“ Evo sad ću, samo da pokupim ostatke novih papuča koje su iskidali dok sam se ja smeškala kojekome. Bafi, Bagira, idemo u šetnju! Moreee, dolazi ovamo i uštekaj se u povodac pa da se medjusobno oplemenjujemo! Na sajtu je lepo pisalo da su to izrazito prvivrženi porodični psi što se odmah da primetiti po tome kako su mi isprljali jaknu dok sam pokušavala da ih naFatam, a kasnije sam provalila da mi je neko popio i limunadu. Nema veze, sve delimo, porodica je ćelija neka ili kako ono beše (ja mislim da su pre mislili na zatvorsku ćeliju ali tamo piše da nisu pa neka im bude). I baš je bilo lepo u šetnji , sem što su mi napravili još dva žulja jer su pokušavali da se otgnu s povoca kad je naišla ona zaprega i ona konjina navalila da rže ko da je djavole videla a ne terijere. A ono kad se baba dernjala da je bolje da šetam dete nego džukele, e to će da zažali kad joj svrnem popodne s Anakondom u pekaru, plakaće ona za terijerima! Povela bih ja svo troje, nego je gospoja u godinama pa me strah da je srce ne izda kad svi počnu da trče kao sumanuti i da urliču iz sveg glasa. I baš se osećam relaksirano, mogla bih da popijem nešto, na primer bromazepam.

„Bar jednom dnevno kažite svojim najdražima da ih volite, onako, bez razloga.“ E svašta. Pa naravno da ih volim bez razloga s obzirom na to kakvi su, ali ajde, ako psiholozi to preporučuju ko sam ja da protivrečim? I kad sam došla po Anakondu u balavište ja sam joj bar 3 puta rekla da je volim, bez obzira što sam je pola sata vijala po istom dok sam uspela da joj obujem jednu patiku i još pola sata provela vadeći kamenje i druge oštre predmete iz njenih džepova. E tu sam se baš zajebala, mala je odmah iskoristila situaciju da se žali na Deda Mraza koji je zaboravio da donese klizaljke i zahtevala da joj se odmah kupe, mada je 12 stepeni i snega nema ni u snu. A onda me odrala za još dve lutke pa sam rešila da od sad ljubav pokazujem poljupcima a da jezik držim za zubima dok nisu došli da nam plene nameštaj.

„Nadjite vremena samo za sebe i svakoga dana sebe častite nečim lepim.“ I evo mene u pola dva ujutru kako duvam u nalakirane nokte koji se ne suše već pola sata, s punom glavom viklera i punim ustima keksa. I častila sam sebe, neću ribati kupatilo, samo ću oprati posudje, pa na Fejs.

Treba se samo navići na lepe stvari, posle je sve lako;)

KAKO SE PRAVE BEBE

- Mamaaa, šta je Jovani?
- Nije joj ništa, trudna je, na toj slici je imala bebu u stomaku.
- Aha. A gde su slike kad sam ja bila u tvom stomaku?

Umalo viljuškom u oko da se ubodem, ‘leba mi. Pa oni iz Centra za socijalni rad rekoše da će dete početi da se raspituje o tome negde oko pete-šeste godine, a ova moja još ni tri nije napunila. Ala lažu, mamicu im! A i ona našla da progovori pre vremena i to samo zato da bi mene zajebala! Šta sad da kažem, kako da joj objasnim a da razume? Eee, crna Trla, sad beri kožu na šiljak. Udahnuh duboko u pokušaju da izgledam mirno, staloženo i zrelo:

- Ti nikada nisi bila u mom stomaku.
- Kako to? Kupila si me u radnji hehehehe?
- Jok bre, naručila sam te preko Interneta. Samo su oni do jaja spori i čekala sam dve godine da te isporuče.
- Mamaaaa, nemoj da se šališ stalno! Gde sam bila, kaži?
- Bila si u stomaku jedne druge tete, jer je moj bio pokvaren.
- Pa što ga nisi popravila, zašto nisi zvala majstora?
- Ana, neke stvari se jednostavno ne mogu popraviti ma koliko mi to želeli. Tako je bilo i s mojim stomakom. Išla sam ja kod raznih majstora, ali džaba. Riknula boranija. A pošto sam ja po svaku cenu želela da te imam onda si ti rasla u stomaku te tete (njen je šljakao) i ona te je rodila, a tata i ja smo došli po tebe i odveli te kući. To se zove usvajanje deteta.
- Aha. Aj prebaci na Bejbi TV, sad će da mi počne crtani.

Odahnuh tako glasno da su me verovatno čuli stanari tri okolna bloka i uvalih joj u usta ekstra čokoladicu da prikrijem sreću što sam tako dobro prošla. Šta dobro, RASTURILA SAM! Ja sam boginja a ne majka, ja sam jedinica za vaspitavanje i to toliko velika jedinica da se u praksi češće koristi mikroTrla i pikoTrla! I malo je falilo da optrčim pobednički krug po dnevnoj sobi držeći i dalje onu viljušku u ruci k’o štafetu, kad Anakonda progovori s lukavim izrazom lica:

- Ja znam kako se prave bebe, hehe!

Tačno sam znala da će sad neko sranje da se desi. Što se ne drogira k’o sva normalna deca nego izigrava Gestapo, uperila one plave oči u mene , razjapila čeljusti pune čokolade i ceri mi se u lice? Joj živote, teretano! A iz jaslica ima odmah ujutru da je ispišem, jer to je mogla samo tamo da čuje! A da joj kažem da pita vaspitačicu? Babu? Milana Tarota? Neka se konsultuje s terijerima, oni su to prošli pa će da joj časkom objasne. Crna rodo, što me donese na ovaj šugavi svet?! Hmmm, možda da se ja ipak priklonim klasičnoj verziji s pčelama i cvetom? Jok, to je loša ideja, ima da me smori pitanjima dok na kraju skroz ne prsnem pa počnem da sipam detalje. Misli Trla, misli! Ček, polako, ludim! Iskuliraj se, iskuliraj se. Diši boktejebo, diši duboko. Zen faza. Namaste. Pročistih grlo:

- Dakle, da čujem. Kako se prave bebe?
- Od šećera i sna.