NO SLEEP

Legla sa sovama, ustala s petlovima (u stvari me probudio zvuk zavijajućeg turbo folka, po slobodnoj proceni bih rekla da je to Karleuša, pa bih radije upotrebila izraz „ustala s kokoškama“), umila se, pogledala u ogledalo, prestravila, uskočila na tuširanje, pogledala u ogledalo, prestravila. Podočnjaci k'o koševi, frizura dostojna Meduze, sve u svemu, kao da su se za moj stajling pobrinule pobesnele mačke na ekstaziju.

Kafa, laptop, pljuga, sat vremena skrolovanja, trolovanja, poslovnih dogovora, razbuđivanja, prekidan konstantnom zvonjavom telefona i dranjem na pse koji su mi uništili puzavicu u ćošku, sistematski. Pasu ko krave, božemesakloni. Konačno sam ih izvela u šetnju posle koje se uvek osećam osveženo kao posle posete srednjevekovnoj teretani sa svim onim spravama za mučenje, s akcentom na onu što vas razvlači, jer moji psi uvek vuku svako na svoju stranu, k'o glasači jebote.

Potom sam se sat vremena uveseljavala bezuspešno pokušavajući da dobijem nekog iz Toplane, da im čestitam Novu godinu i tako to. Ona teta s mašine nije bila raspoložena za razgovor, mora da je bila u nekom žešćem spidu, jer od toliko kafa čovek mora da odlepi, samo je ponavljala „sačekajte prvog slobodnog operatera“. Onda sam lukavo nazvala drugu službu koja me je prebacila trećoj, pa četvrtoj, na kraju sam se slatko ispričala s portirom kome sam uručila sve čestitke jer je bio naivan pa se javio na telefon. Dirnut tolikom pažnjom, konačno me prebacio gde treba i slučajno je neko bio na radnom mestu pa sam obavila stvar. Skidanje veša, pozdrav usisivaču i krpama, vađenje lutaka i lopti iz čeljusti pasa, maženje, druga pljuga. Polusatno vežbanje koje se pretvorilo u petnaestominutno jer sam lenja buba i mrzim fitness.

S obzirom da me se dojmio prijatan razgovor s radnicama u Toplani, sedoh za računar s namerom da napišem blog o tome, ali sam posle prvog pasusa shvatila da zaista mnogo psujem i da je bolje da tu temu ostavim za neki drugi dan, kad mi se smanji ovaj ubilački nagon. Pisaću o nečem drugom, dosta je ljudima crne hronike a bogami dosta je i meni.

Zatim sam pobegla iz stana u obližnji kafe da se iskukam drugarici i usput obavila još dva prijatna i jedan neprijatan telefonski razgovor, pomogla nekoj babi da odnese torbe s pijace do stana, izašla napolje s punim džepovima bombona koje sam pojela jer sam se osećala kao da imam pet godina i bilo mi je smešno i krajnje simpatično to što mi ih je baka bukvalno strpala u džepove. Potom radna akcija u vidu slaganja ormara u kojem se živ čovek ne bi snašao ni s kompasom, pa dnevno sređivanje Aninih fioka naspram kojih je moj ormar izgledao kao vojnički krevet. Samo ću reći da je ona sklona kreativnom neredu. To se tako kaže, a u stvari je to kombinacija Hirošime i Nagasakija, bez da preterujem.

Tu sam se setila da bih mogla da pojedem nešto, uzela pomorandžu, ali sam se uplašila da ću nedajbože da oslabim, pa sam pojela i dva sendviča. Onda sam toliko mrzela sebe i svoj nikakav karakter te sam pojela i čokoladu, da se utešim.

Otrčala u dnevnu nabavku namirnica, skoknula do biblioteke da vrnem knjige i uzmem druge, prelistavala ih usput i izbegla na volšeban način iznenadnu smrt gaženjem prilikom prelaska biciklističke staze. I onda kažu, opasno je telefonirati, a niko ne pominje opasnost od čitanja.

Posle prijatnog ćaskanja s majkom i ubeđivanja iste da zaista nosim potkošulju i da nije promaja u stanu, sela sam i dovršila blog. To se samo tako kaže, jer tekst njakam po ceo dan, a kad imam više komada, što uglavnom i imam, pišem ih naizmenično, pa udarim orgazmičnu završnicu svih odjednom oko 4 ujutru, jer tad shvatim da je bilo dosta i da je čak i mom vampirskom organizmu potrebno malo sna.

Pokupim Anu iz balavišta, malo bleja, malo igralište, malo drugi deo nabavke jer sam shvatila da sam zaboravila pola namirnica, pošto sam skot i nikada ništa ne zapisujem. Potom drljanje po kujni, povremeno spaljivanje iste jer me prekida konstanta zvonjava telefona i posete drugara, skidanje Ane s kuhinjskog šanka u pokušaju da dohvati diskobol, preskakanje pasa u kojem sam već iskusna jer me u stopu prate po gajbi otkad su se ispilili. Ručak, pozdrav suđu, ponovni pozdrav računaru s povremenim osvrtom na pisanje bloga prekinutim s tri partije „Ne ljuti se čoveče“, popizd jer nas je Ana razbila u sve tri, dolazak dragih prijatelja. Onda ponovno istrčavanjje Ane i pasa, posle kojeg sam u liftu otkrila da sam išarana po faci zelenim flomasterom pa mi je postalo jasno zašto me je komšija onako gledao dok sam otključavala vrata zgrade s kesom u zubima i rukama punim kerova i deteta. Šta ću kad mi je dete umetnik i voli da me grli dok crta.

Istovar deteta u obližnju rođendaonicu gde će provesti dva sata. Za to vreme odlazim na poslovni razgovor s nadom da sam oprala sav onaj flomaster i da mi nije sjebala majicu od čokolade dok sam je vodila tamo. Prijatan razgovor i efektna završnica u vidu mog lansiranja sa stolice kad sam ukapirala da je rođendan pri kraju i da moram galopom po dete.

Večera, kupanje deteta, bajka za laku noć koju redovno izmišljam jer mi idu na ganglije sve one bajke koje smo prošli već sto puta, kupanje mene, odlazak u grad da se vidim s nekim društvom. Povratak oko 1, pisanje bloga i drndanje Fejsa do četiri, odgovaranje na glupa pitanja poput „da li ti ikad spavaš?“ i ostale bisere ljudi koji ne shvataju da je to moj posao, u krajnjoj liniji, jer nemamo svi sreću da radimo posao koji ima ograničeno radno vreme ili slobodan dan. Širenje veša koji se prao u međuvremenu jer je noću jeftinija struja. Prijatni ljudi na Internetu koji su mi u neku ruku familija, bar neki od njih. Mnogi. Skoro svi, kad bolje razmislim :)

A vi, kako ste? ;)

Running from the nightmare
In the middle of the road
Hell's no place for sleeping
In a world beyond control